top of page

New concepts and design ideas

Public·46 Engineers
Lauren Marie
Lauren Marie

Ni Ovde Ni Tamo


Ni ovde ni tamo is the second studio album from Serbian rock band Negative. It was recorded in 2001, and released in December 2002. The album introduced a new, heavier sound with a completely new, somewhat neo punk visual style of the band. The album helped the band gain popularity among alternative audiences. Public media informally proclaimed this album for their best one because of "harder" and "faster" melody then previous and last one.




Ni ovde ni tamo



Bil Brajson rođen je 1951. godine u De Moinu u Ajovi. Na svom prvom putovanju po Evropi, s rancem na leđima 1973, dospeo je i u Englesku, gde je upoznao ženu koja će mu postati supruga i rešio da se skrasi. Piše putopisne članke za Tajms i Indipendent. Do 1995. živeo je sa ženom i četvoro dece u Severnom Jorkširu, a potom odlučio da se vrati u Sjedinjene Države i preselio se s porodicom u Hanover u Nju Hempširu. Osam godina kasnije rešio se na još jedan povratak, i Brajsonovi od 2003. ponovo žive u Engleskoj. Prva Brajsonova knjiga bio je urnebesni putopis The Lost Continent (Izgubljeni kontinenet), u kome je opisao putovanja po malim američkim gradovima u starom ševroletu svoje majke. Od tada je objavio, između ostalog, A Walk in the Woods (Šetnja po šumi), I`m a Stranger Here Myself (I ja sam ovde stranac), The Mother Tongue (Maternji jezik) i Bill Bryson`s African Diary (Afrički dnevnik Bila Brajsona). Pored duhovitog putopisa Ni ovde ni tamo: putešestvija po Evropi, kod nas je u planu i objavljivanje poslednje knjige koju je za sada napisao, A short History of Nearly Everything (Kratka istorija gotovo svega).


Kao i brojni drugi pripadnici njegove generacije, i Bil Brajson je početkom 70-ih proputovao Evropu s rancem na leđima, u potrazi za prosvetljenjem, pivom i Bil Brajson rođen je 1951. godine u De Moinu u Ajovi. Na svom prvom putovanju po Evropi, s rancem na leđima 1973, dospio je i u Englesku, gde je upoznao ženu koja će mu postati supruga i riješio da se skrasi. Piše putopisne članke za Tajms i Indipendent. Do 1995. živio je sa ženom i četvoro djece u Severnom Jorkširu, a potom odlučio da se vrati u Sjedinjene Države i preselio se s porodicom u Hanover u Nju Hempširu. Osam godina kasnije riješio se na još jedan povratak i Brajsonovi od 2003. ponovo žive u Engleskoj.Prva Brajsonova knjiga bio je urnebesni putopis The Lost Continent (Izgubljeni kontinent), u kome je opisao putovanja po malim američkim gradovima u starom ševroletu svoje majke. Od tada je objavio, između ostalog, A Walk in the Woods (Šetnja po šumi), I`m a Stranger Here Myself (I ja sam ovdje stranac), The Mother Tongue (Maternji jezik) i Bill Bryson`s African Diary (Afrički dnevnik Bila Brajsona). Pored duhovitog putopisa Ni ovde ni tamo: putešestvija po Evropi, Laguna je objavila i A short History of Nearly Everything (Kratka istorija bezmalo svačega).Bil Brajson je za Kratku istoriju bezmalo svačega dobio 2005. Dekartovu nagradu koju EU dodjeljuje za izuzetna međunarodna ostvarenja u oblasti nauke. Kratka istorija bezmalo svačega je takođe dobila nagradu Aventis u kategoriji naučnih knjiga 2004.


Naravno da je nešto što me se direktno tiče i pratim šta se događa, ali je teško pričati o tome. Ne živim već skoro pet godina u Srbiji, a Hrvatsku i dalje ne doživljavam kao svoju zemlju, tako da se osećam pomalo kao ni tamo ni ovde. U Hrvatskoj se bar pojavila platforma Možemo, koja je uspela pokrenuti glasače koji nikada do sada nisu glasali i koja konačno predstavlja neku zdravu levu opciju. Povodom njih sam zaista entuzijastična, kao i mnogo mojih prijatelja. Nadam se da će uspeti da održe obećanje da će uvek jednom nogom biti na ulici. U Srbiji ovakva opcija tek treba da se dogodi.


Sve je dualizam! Čovek može imati više identiteta! Pripovedač tako objašnjava svoju potrebu za stalnim kretanjem. Da li je moguće tako živeti u savremenom svetu? Moramo li se nekako odrediti? Priznaju li nam se razlike i promene sopstvenih identiteta? Živimo li u svetu koji je prividno slobodan, ali koji duboko ograničava pojedinca i njegovu potrebu da se izrazi izvan propisanih merila i struktura? Tragedija je u neprihvatanju dualizma, kaže nam Bekim Sejranović. Kakav je život čoveka sa nekoliko identiteta, čitamo mi.


Following a series of successful concerts in Serbia and Montenegro, as well as other former Yugoslav countries, the band released their second album entitled "Ni ovde, ni tamo" ("Neither Here nor There") in December 2002. The album introduced a new, heavier sound with a completely new, somewhat neo punk visual style of the band. The album helped the band gain popularity among alternative audiences. Single releases included "Bez promene" ("No Change"), "Tuga nema kraj" ("There's No End to Sadness") and "Konačan početak" ("The Final Start"), dedicated to Ivana's late grandmother. Negative continued to tour all over former Yugoslavia.


- Šta mislite zašto sam ja 40 dana lešinar i lažovčina? Pisali su da prodajem Vojvodinu, da preko EPS-a finansiram privatnu vojsku, Vučić je vlasnik Crvene Zvezde, penzije skrcali na jarbol, građani platili žurku za Vučića, ovo sve više liči na fašizam, sram da vas bude deca se leče SMS, a fontana je kriva za to, Vučić u patološkom strahu od Đilasa, Vučićev čovek davio novinare, pada Beograd - samo ne znam gde, valjda u lopovske ruke, e to se neće desiti! Pobedićemo ih tamo gde su najjači i opet će da kukaju - naveo je Vučić.


22.20 Zbog rezultata koje je Srbija ostvarila u poslednjih nekoliko godina poštuju nas svuda u svetu, rekao je predsednik Aleksandar Vučić, ali nas istovremeno, dodaje, ovde kritikuju za sve i svasta, pa i onda kad nema baš nikakvog razloga.


Dok sam pokušavala da hladnom vodom koliko-toliko sperem mrlju s džempera, vreme se promenilo. Na planini se to događa veoma brzo. Kad sam ušla u kupatilo, prozor je bio ispunjen potpuno plavim nebom. Nepunih deset minuta kasnije pretvorio se u sivi pravougaonik bez dubine. Samo mi je još to nedostajalo. Od pet dana koliko sam već bila ovde, dva sam provela u hotelu zato što je nevreme sasvim onemogućilo skijanje. Morala sam da što pre pođem na stazu ako nisam želela da mi i ovaj dan propadne.


Pričvršćujući u žurbi vezove na cipelama u skijašnici, zacepila sam nokat na desnom kažiprstu. Ugrizla sam se za donju usnu, kako to već činim kada me obuzme bes. Ako išta ne podnosim, onda je to zacepljeni nokat, ali izgubila bih dobrih petnaest minuta da se sad izujem, pa vratim u sobu gde sam imala makazice, a onda ponovo siđem ovde i još jednom obujem cipele. Navukla sam rukavice, nadajući se da će one bar donekle ublažiti nepriliku, ali i svesna toga da će me zacepljeni nokat nervirati sve dok ga ne budem sredila. Danas se baš sve zaverilo protiv mene.


Već smo bili izronili iz oblaka kada se uspinjača uz trzaj zaustavila. Znala sam šta je uzrok tome. Opet je nestalo struje. To se događalo svakodnevno od kako sam ovoga puta došla na skijanje. Na recepciji hotela imali su spremno objašnjenje i za ovu neprijatnost. Renovira se dotrajala mreža. Od iduće sezone neće više biti prekida struje. Ovo je očigledno trebalo da posluži kao opravdanje. Došlo mi je da zaškrgućem zubima. Iduće sezone! To će mi puno pomoći ovde i sada. Bespomoćno počivam na visini od dobrih pedeset metara, u društvu čoveka koga valjda poslednjeg želim da vidim pokraj sebe, a do dolaska struje može da protekne ko zna koliko.


U studiju su uchesnici ove kampanje davali oprechne izjave o ideji ovog projekta, te je Vanja Bulic delovao kao da se izvinjava i eto on je i pre pisao o Kosovu, tamo je bio u vojsci i da bilo bi mu zao i Albanskog deteta. 041b061a72